preskočite




    Inkvizicija i Slavne Veštice

    Priče o vešticama i vračevima postoje hiljadama godina, nastale su kada je čovek otkrio vatru, i noći je provodio uz nju, smišljajući najrazličitije misteriozne priče. Iako sama reč potiče od reči »Wicca« što znači Pametna, veštice su uvek označavale nešto demonsko. Spominju se i u starim spisima. Kasandra je, prisetite se, bila veštica (ili čarobnica) koja je predvidela pad Troje; u Novom Zavetu se pojavljuje veštica iz Endora, dok je Morgana Le Fej poznata kao ljubavnica čarobnjaka Merlina. Za nju se smatra da je delimično kriva za smrt kralja Artura, iako nema dokaza za njeno nili Arturovo postojanje. Nego, sa druge strane, postoje žene proglašene za veštice ili đavolje sluge, bilo sa ili bez razloga. Zbog toga su spaljivane na lomači. Nisu ih voleli Hrišćani, a Papa Grigorije je u 13. veku odobrio njihovo proganjanje i kažnjavanje. Papa Inoćentije (Nevini) VIII je izdao proglas potvrđujući postojanje veštica i tada je počeo veliki lov. Desetine hiljada žena je optuženo za veštičarenje, veliki broj njih potpuno neosnovano, a sve su spaljivane, vešane ili pogubljene na neki drugi način. Ko su bile najpoznatije svetske veštice i kako su stradavale od Inkvizicije i šta je bila pozadina ovog masovnog kriminalnog delovanja otkrivamo vam u našoj mini-seriji listajući požutele hronike.

    Satanina demonska lutka

    Godine 1390., 9. Avgusta, Margota De Bar i Mariona Droit su osuđene u Parizu na stub srama i spaljivanje na lomači. Njihov slučaj je pažljivo zapisao beležnik Alaum Kašmar u jednoj od hronologija Pariza (»Register du Chatelet de Paris«), pružajući primer promene stava prema čarobnjaštvu odigranog kako se Srednji Vek bližio kraju. Čarobnjaci, muškarci i žene, dugo su bili tradicionalni deo društvenog tkiva njihovih zajednica, do trenutka kada – naglo i neočekivano – dolaze pod udar pravosudnog sistema. Pametne žene, vešte u proricanju, pravljenju magijskih ljubavnih napitaka i upotrebi lekovitog bilja, sada su prebačene u sobu za mučenje, gde su ih terali da priznaju svoju vernost Đavolu i sadeluju u slavlju Zla poznatog kao »Subota Veštica« (Sabat). Pod osudom crkvenih i lažnih tužilaca, ranije prihvaćena figura čarobnjaka sada je pretvorena u Sataninu demonsku lutku.
    Kažnjavanje seoskih veštica
    Našu priču započinjemo slučajem Margote De Bar i Marione Droit: dve zlosrećne žene su prvi put saslušane krajem Jula 1390. godine. Optužba protiv njih bila je bacanje uroka na određenog Anselina, bivšeg ljubavnika Marione, i na njegovu suprugu Agnesu. Da bi povratila ljubavnika, prijateljica je Marionu savetovala da podeli piće sa Anselinom, napravljenim od nekoliko kapi menstrualne krvi pomešane sa crvenim vinom. Od Margote De Bar dobila je dva recepta, prvi utemeljen na bilju prikupljenom tokom čarobne noći svetog Jovana (trebalo je da izazove impotenciju kod Anselina u odnosima sa njegovom suprugom). Drugi magični sastojak je imao za cilj buđenje njegove želje ka Marioni: uključivao je pečene testise belog petla samlevene u prah i stavljene u njegov jastuk devet dana pre nego što će da ih popije u čaši svog omiljenog vina posle ručka. Opisana krivična dela, optužene su priznale na prvom ispitivanju: običajeno, za to nije sledovala smrtna kazna. Ali, posle sesija sa Inkvizitorima u Domu za Mučenje, obe su priznale ponižavanje Hrista i prizivanje Đavola, zločine podvrgnute odkupu ako se priznaju. Izricanje smrtne presude zavisilo je od sudijske milosti. Naravno, milost je izostala, podpaljena je lomača. Nekoliko meseci kasnije, krajem Oktobra 1390. godine, dve druge žene, poznate kao isceliteljke širom ondašnjeg Pariza i Francuske, takođe su nenadano postale žrtve sudstva. Žana Brig, opisana u »Registru« kao putnik kroz vreme(!), specijalizovana za pronalaženje nestalih lica i predmeta, imala je visoko-poštovan položaj u društvu Srednjeg Veka. Nekih šest godina ranije, nju je angažovao sveštenik iz susednog sela, zbog pomoći u pronalaženju novca i srebrnog krsta ukradenog iz njegove crkve. Nije bilo neuobičajeno da tadašnji paroh deli ubeđenja svojih parohijana u takve nadprirodne sposobnosti pojedinaca jer je narod odobravao društvenu angažovanost čarobnjaka, posebno što su i sveštenici bili neka vrsta viših posrednika, obdareni snagama isceljenja i istrebljivanja zlih duhova. Po nekada su, takođe, podvrgavani optužbama da koriste magiju. Ono što je dovelo Žanu Brig na sud u pariškom predgrađu Šatale, bila je razmena recepata o ljubavi i unesrećivanju pojedinaca (bacanje čini) sa prijateljicom Masetom Ruils, optuženom za saučesništvo. Žana je pokazala Maseti kako baca čini na svog supruga, koristeći tri žira natopljena ženskim mlekom. Onda je ta zrna zabadala u voštanu marionetu koja je simbolizovala njenog muža. Na kraju je lutku istopila u bakrenoj posudi. Tri dana posle ovih čini, Žanin muž se stropoštao na pijačnom trgu i preminuo. Maseta je optužena da je pomagala Žani u njenom nastojanju da se uda za ljubavnika: u ovom slučaju, rastopljeni vosak trebalo je trljati između čovekovih ramena devet noći, dok je on spavao. Pred samo venčanje sa ljubavnikom, čija je ramena dobrano navoštila, Žana je uhapšena i udarena na muke. Pod batinama je priznala, kuma ju je upoznala sa Đavolom pod imenom Hausbat, dok je Masetin lični demon bio glavom i bradom ― Lucifer: njegovo prizivanje uključivalo je mešavinu gore opisanih čarobnih recepata, zajedno sa liturgijskim pravoslavnim(!) molitvama »Oče naš« i »Zdravo Marija«, izgovorene pod znakom krsta.

    Idolatrija mlade Jovanke

    Naš hroničar Alaum Kašmar, zapisuje precizne i detaljne transkripcije sa suđenja četiri žene. Sudijska namera bila je proizvođenje ispitnih slučajeva i pravosudnih modela za postupak „inkvizitorije", postepeno uspostavljane od strane crkvenih sudova još od 1230. godine. U početku primenjen kao izuzetan metod za upotrebu protiv jeretika, postupak je zamenio stariji metod optuživanja, zavisan od žalbi privatnih lica, ne od istrage pokrenute od strane vlasti. Glavni cilj je bilo dobijanje priznanja. Izvrstan primer takvog procesa daje suđenje Jovanki Orleanki u Ruanu 1431. godine. Tada su sudije želele da omalovaže njen krstaški rat u ime francuskog kralja Karla VII protiv Engleza, osuđujući je kao jeretika i čarobnicu. U optužnici, Jovankino učešće u prolećnim ritualima sa mladima iz svog sela Domremi bilo je shvaćeno kao đavolska idolatrija. Druge nedelje proslave, mlade Jovanka je igrala sa svojim vršnjacima oko velikog hrasta zvanog Bajkovito Drvo, a onda su odlazili na izlet kod jedne lekovite fontane.
    Jovanka Orleanka: Tragična žrtva vremena
    U nastojanju da bace sumnju na svrsishodnost običaja paganskog porekla, inače izvan domašaja crkvene kontrole, njeni tužioci su sistematično iskrivljavali njene odgovore, sve dok zajednički obred nije poprimio pojavu usamljenog čina spašavanja. Prema njihovoj verziji, ona je noću plesala sama, nudeći biljne girlande, obešene na grane hrasta, da bi privukle zle duhove. Osim razlike između tradicionalne popularne kulture i naučne zvanične kulture, slučajevi Jovanke Orleanke i veštica osuđenih u Šataletu, ukazuju na tip žena koje su sada postale nebranjene mete osvetoljubivih pojedinaca. Iako se devičanska Jovanka Orleanka teško može dovesti u dodir sa promiskuitetnom Margotom, Žanom i prijateljicama, sve su povezane sa njihovim situacijama izvan bračnih veza. Sve se ponašaju kao nezavisne žene, bez zaštite muža ili, tačnije, porodične građe u satekstu dobro definisane zajednice. Orleanka, osim što je vodila vojsku obučena kao muškarac, u gotovo svakom drugom aspektu svog ponašanja bila je trn u oku puritanske sredine i društva, gde su polne uloge bile strogo definisane. Kao takva, iako izuzetno popularna, morala je da bude uklonjena jer je predstavljala društvenu opasnost. Margota Bar se bavila prostitucijom putujući iz grada u selo. Mariona Droit i Žana Brig nisu bile zvanično venčane, a Maseta je varala svoga muža sa mestnim parohom. Sledeći obrasce ponašanja koji su ih stavili na ivicu društva i isključili iz klase uglednih žena koje su se pridržavale svetih pravila braka ili su se posvetile monaškom životu, postale su žrtve kleveta i zajedničke osvete ― drugim rečima: postale su lak plen za vežbanje moralne strogoće crkvenih vlasti.
    Suđenje Margoti Bar
    Godine 1439., manje od decenije posle Žanine smrti, slučaj Katarine David nudi primer drugog trenda, osvedočenog krajem Srednjeg Veka, kada se privatni sukobi stavljaju u ruke inkvizitora, transformisani u optužbe za čarobnjaštvo. Nakon što joj je otac ostavio testamentom imanje preskočivši tri njene sestre, Katarina je izvedena pred sud. Njene sestre su tvrdile da je očeva odluka donesena pod uticajem čarobnog napitka koji je Katarina pripremila. Prema optužnici inkvizitora, Katarina je bila pod uticajem demona Barabe, čime je domaća svađa oko nasleđa pretvorena u veliku inkvizitorsku predstavu jer sa „barapskim“ demonom nema šale, jasna je crkva. U drugom slučaju, reč je o seksualnom promiskuitetu određene Marsijale Espase, izvedene pred sud „časne“ Inkvizicije 1491. godine. Njeno ponašanje je, navodno, prouzrokovalo nîz smrti među decom i domaćim životinjama. U to vreme, krajem 15. veka, stavovi prema vešticama su evoluirali do uspostavljenog stereotipa o njima kao deco-ubicama, članicama podzemne đavolističke sekte gde su, na noćnim sastancima, skrnavljene hrišćanske vrednosti u poklonjenju Đavolu. Marsijal je mučen na takozvanom „Veštičijem Točku“ sve dok nije priznao da se susretao sa različitim demonskim oblicima: visokim čovekom imenom Robin, sa njim je imao snošaj, ili jarcem koga je upoznao na Subotu. Spisak priznatih zločina potvrdio je njenu odgovornost za katastrofe u zajednici. Odbacio je Isusa i Mariju Devicu, izazvao smrt svinja kod svojih komšija i zloupotrebljavao prijateljstvo sa jednom devojčicom (navođenje na blud) i decom iz komšiluka (rekosmo, deca su bila običajene mete veštica). Na leđa su mu natovarili trovanje osamnaestomesečne devojčice, pojavu hromosti kod druge, bacio je smrtonosnu čaroliju na dva dečaka u kolevki i, na kraju, začarao susednu ženu dok ova nije presvisla. Svi ovi zločini, navodno počinjeni po uputstvima sataninog izaslanika na Zemlji, bili su karakteristični za dela veštica krajem 15. i tokom 16. veka. Marcijalov prikaz nečasne Subote takođe je u skladu sa tipičnim slikama tih paklenih imenovanja, još uvek raširenih u savremenim predstavima. Marcijal je bio rimski i antički epigramatičar sa oko 1.500 epigrama, raspoređenih u pet knjiga, dajući umetnički značajno i istorijski vernu sliku svoga vremena, prilika, običaja i ljudi, od senatorskih vrhova do zanatlija i robova. Sopstveni demon prevozi veštice svake noći vazduhom do mesta gde se okupljaju žene u društvu svojih ličnih demona, plešući oko velike vatre. Oni odaju počast Đavolu u obliku jarca, na njihovim letećim metlama, gorućim poput sveća. Gledano na drugi način, Marcijal definiše ove aktivnosti kao dela koja nadilaze osnovne vrednosti društva i tradicionalnu veru. Obično postoji pokazatelj ritualnog seksa između demona i veštica, bez obzira na rodne ili porodične veze.

    Traktati kao
    srednjevekovni tabloidi

    Izumom štampe, priče o vešticama postaju izvorom dobre zarade za maštovite autore. Evropskom književnošću šire se mnogobrojni traktati koji razrađuju principe đavolističke teorije veštica i njihovih fantastičnih aktivnosti. Knjige se javno čitaju na trgovima i ideje se šire među narodom. Neke od tako distribuiranih ideja mogle bi se pratiti do paganskih verovanja u Ceremonijalnu Magiju, zle žene i noćne letove, neobično korisne, gotovo bogomdane inkvizitorima za krivično gonjenje jeretika u kombinaciji sa strahom od đavolskog uticaja. Tokom dugotrajnog perioda evropskog lova na veštice, otegao se od kraja 15. do kraja 17. veka, inkvizitorska praksa se u opšte nije našla pod bilo čijom sumnjom. Jednostavno, lov na veštice je bio popularan, kao danas sportske utakmice. Dajući dva primera, obredi Subote i optužbe za čedomorstvo i kanibalizam se mogu posmatrati kao oživljavanje drevnih stereotipa, nekada korišćenih protiv ranih Hrišćana, srednjevekovnih jeretika i Jevreja. Za sve njih, u jednom ili drugom vremenu, pala je krivica i odgovornost za tajne noćne sastanke, seksualne orgije, čedomorstvo i ritualnu antropofagiju beba. Traktati uvećavaju ove stereotipe, njihove ideje i teorije, povezane sa satanskim sektama, datumiraju još od početka hrišćanske ere. Godine 1575., paganski obredi su bili u korenu optužbe sa suđenja održanom u severnoj italijanskoj provinciji Friuli, gde su optuženi opisivali svoje kontakte sa umrlim precima, tvrdeći da određeni muškarci i žene mogu da putuju u svet mrtvih tokom ekstatičnog transa, često izazvanog opojnim drogama, gde bi se mogli boriti protiv zlih duhova da bi obezbedili plodnost useva. Godine 1682., lov na veštice u Francuskoj konačno je završen kraljevskim odredbom Luja XIV i zabranom gonjenja veštica. Do tada, kako beleže hronike gradova, Inkvizicija je gonila i osudila na stotine hiljada nesrećnika. Ipak, kako vele istoričari specijalizovani za proučavanje te materije, broj je verovatno preteran. Bez sumnje su metode inkvizitora pomogle u umnožavanju optužbi: pretnja strašnim mučenjem ubrzava odluku da se odreknemo nečije rodbine i komšija. Gledajući trendove koji se mogu prepoznati u takvim zapisima, prvo pitanje koje se postavlja se odnosi na prevladavanje žena među procesuiranim. Jedno od objašnjenja mogla bi biti nova kriminalizacija žena da bi njihovi očevi ili muževi, u slučaju standardnih zločina poput nasilne agresije ili krađe, bili abolirani.

    »Bako, zašto su ti velike oči?«

    Međutim, značajno je, većina žena označenih kao veštice, odgovara specifičnom stereotipu, identifikujući čarobnjaštvo i seksualne zločine kao seoski fenomen. Veliki procenat optuženih bile su starice, često udovice nastanjene na selu. Oslobođene od patrijarhalne kontrole i zaštite, bile su laka meta, dok su njihovu ulogu u prenošenju tradicionalne mudrosti, kulture i običaja, preuzimale laičke i svešteničke vlasti. Oba aspekta doprinela su slici o starijim ženama kao moguće opasnim i pretećim (ovaj fascinatorni utisak traje i danas, kako to u svojim radovima ističe Karl Gustav Jung), pa su, kao takve, postale savršene žrtve u svetu koji je odpočeo duboku promenu. U teškom prelazu iz srednjevekovnog u savremeni period, kada pretežno seoska kultura postaje podložna urbanim vrednostima, lov na veštice može da se smatra simptomom vremena. Politički i društveno, kako su nove građe moći vršile pritisak na društvenu zajednicu i porodične veze, a države postajale sve više centralizovane i birokratske, vlast je težila uvođenju stroge kontrole verovanja i ponašanja.
    Marsijala optužuju pred sudom
    Crkve su pokušale da iskorene praznoverovanja i mnogobrojna animistička verovanja; apsolutistička monarhija u Francuskoj sve više je širila svoj autoritet preko državnih službenika. Konačno, za one koji osećaju pretnju čarobnjaštvom, pravosudni sistem je pružio i svoju doktrinu o đavolizmu i postupak optuživanja, podržan nepogrešivim tehnikama zapisanim u nebrojenim traktatima o demonologiji za otkrivanje Satane na delu. Obzirom da je, za primer, Đavo učinio određene delove tela veštice neosetljivim na bol, takvo satansko mesto moglo bi se sistematski tražiti uz pomoć dugih igala. Druga metoda dokazivanja bila je bacanje vezanih osumnjičenih u vodu: onaj ko je kriv za pakt sa Đavolom bi plutao, dok je nedužni potonuo. U takvom satekstu transformacije, starica označena vešticom i životom na ivici društva, postaje devijantna u procesu novodefinisanja društvenih vrednosti i normi. Ona je simbolizovala mestni, tradicionalan način života, odbačen u korist centralizovanog reda i mira.
    
    

    Trostruki Mesec (Privezak)

    3.000 R. S. D./30 €

    Veštičije Kamenje

    3.000 R. S. D./30 €
    Nova šifra će Vam biti poslata imejlom.