preskočite



      5. Gde žive vile i vilenjaci?

      Poslednju veliku kategoriju astralnih stanovnika je najteže shvatiti, jer je veoma različita od svega što postoji u domenu našeg svakidašnjeg iskustva. Čarls Vebster Lidbiter, naš dosadašnji vodič kroz Astral, naziva je kategorijom neljudskih stanovnika. Odmah za tim je deli u nekoliko celina, koje sve mogu da se svedu na dve velike grupe: Duhove Prirode i Elementale. U ovom tekstu baviću se pitanjem duhova Prirode, njihovih vrsta i načina ispoljavanja. Videćeš da nam je od svega toga ipak nešto poznato, i to, u glavnom, iz bajki i narodnih predanja. Započinjući priču o duhovima iz Prirode, Čarls upozorava: »Prvo moramo da imamo na umu da se ovde bavimo bićima koja se temeljno razlikuju od svega što smo do sada posmatrali«. To je jedno veliko carstvo živih bića potpuno nezavisno od svekolikog života na Zemlji, pa i od čoveka. Njihov evolutivni tok je potpuno različit od našeg, a njihove osobine i oblici ponašanja su neuporedive sa našima. Njihova jedina zajednička tačka sa nama je u tome što privremeno zauzimamo istu planetu. »Sa obzirom na to«, dodaje Čarls, »kao susedi dugujemo jedni drugima dobrosusedsku ljubaznost kada se slučajno sretnemo, ali naši pravci razvoja se toliko razlikuju da malo šta možemo da učinimo jedni za druge«. Duhovi iz Prirode, nastavlja on, mogu da budu nižeg i višeg reda. Tradicionalni Ezoterizam u duhove nižeg reda ubraja duhove Zemlje, Vode, Vatre i Vazduha. Sva od nabrojanih vrsta obitava u dotičnom elementu kao u svom prirodnom domu, ali u astralnoj sferi, za koju sam već objasnio da prožima sve prirodne elemente. Ovde možemo da se zapitamo kako i šta može da živi (i preživi) zatvoreno u kamenu, ili okruženo vrelinom plamena? Odgovor sam već dao: ni jedno od pomenutih bića ne živi fizički u kamenu, kao fosil, ili u vatri, kao čestica žara, nego u astralnoj sferi date sredine. Za duhove Zemlje čvrsta materija nije ni kakva smetnja pri kretanju ili pogledu, već upravo suprotno ― to je sredina u kojoj se osećaju kao kod kuće. Isto je i sa onima koji žive u astralnoj sferi Vode, Vatre ili Vazduha. U srednjovekovnoj literaturi, duhovi Zemlje se često nazivaju Patuljcima, duhovi Vode se nazivaju Vilama, a duhovi Vatre i duhovi Vazduha Salamanderima. U bajkama i narodnim predanjima su poznati i pod mnogim drugim imenima: Vile, Vilenjaci, Orijaši, Satiri, Đavolčići, Dobri ljudi i tako dalje. U ranijim epohama, kada u životnom okruženju nije bilo toliko buke i svetla kao danas, ljudi su mnogo jasnije opažali prisustvo ovih bića i pomen o tome su ostavljali u svojim predanjima. Ali – pitaćeš se – kako su u opšte mogli da ih opaze ako se radilo o astralnim stvorenjima? Njihovi oblici su mnogobrojni, ali su najčešće ljudski, i to umanjenih dimenzija. Kao svi drugi stanovnici Astrala, mogu da poprime koji god oblik požele, ali obično zadržavaju oblike koje su im, da tako kažem, osnovni ili koje iz nekog razloga najviše vole. Obično nisu vidljivi golom oku, ali imaju moć da se materijalizuju na fizičkom planu i da učine sebe vidljivim onda kada to žele, to je, u jedno, i objašnjenje za pojavu „patuljaka“ i „vilenjaka“ u narodnim predanjima. Ovde će da bude zanimljivo da se prisetim jedne poznate priče iz grčke mitologije, a to je venčanje Peleja i Tetide, Ahilijevih roditelja. Tetida je bila morska nimfa, biće božanskog roda, a Pelej običan čovek. Željom olimpijskih bogova, ona je – protiv svoje volje – morala da se uda za smrtnika. Njeni pokušaji da na svaki način izbegne taj brak doveli su do čuvene mitske scene: Pelej joj je postavio zasedu na pustoj, peskovitoj obali i ugrabio je dok se odmarala u senci jednog drveta. Sada nastupa najvažniji deo. Da bi mu pobegla, Tetida počinje da menja oblik: pretvara se čas u pticu, čas u drvo ili u tigricu, a čas u vatru ili u vodu. Pelej je ipak savlađuje, i to po savetu jednog drugog božanskog bića: rečeno mu je da Tetidu ne ispušta iz stiska sve dok se vrati u prvobitni oblik. Šta je ovo ako nije mitski opis jednog prirodnog duha Vode (morska nimfa) koji se učinio vidljivim jednom smrtniku i pokazao astralnu sposobnost promene oblika? Čak bi moglo i da se predpostavi da je cela priča samo metafora uzdizanja jednog šamana ili maga (Pelej) na astralni nivo i njegove borbe sa duhom Prirode na tom nivou. U tom slučaju, savet Peleju da ne ispušta nimfu iz ruku bio bi, u stvari, magijska pouka učitelja da oblici na astralnom planu nisu čvrsti i fiksirani kao u fizičkom svetu. Postoji veliki broj ovih podvrsta, saopštava nam Čarls, a pojedine vrste se razlikuju međusobno po inteligenciji i naravi jednako kao i ljudi među sobom. Velika većina njih izbegava čoveka zbog jer im smeta buka koja dolazi iz ljudskog sveta. Pod »bukom« ne podrazumevam samo nesnosnu larmu koju proizvodi savremena civilizacija, nego i mentalnu „buku“ koju na Astralu podižu naše nekontrolisane želje, misli i delovanja današnjeg čoveka. Mentalna nehigijena koja odlikuje sve pripadnike potrošačkog društva besprekidno uzburkava astralne struje, koje ometaju i uznemiravaju duhove iz Prirode ništa manje nego što fabrike i automobili ugrožavaju divlje životinje. Čak i kada dođu u dodir sa čovekom, duhovi iz Prirode, u glavnom, pokazuju ravnodušnost prema njemu. Kadkada umeju da budu neprijatni, da se zlobno poigraju sa njime, o čemu ću da napišem nešto više kasnije. Odpor koji duhovi iz Prirode osećaju prema zapadnom čoveku, ogrezlom u grubi materijalizam, „dokumentovan“ je u predanjima mnogih kultura. Kao što sam ranije pomenuo, stari narodi su doživljavali ova bića kao duhove šuma, izvora, jezera, duhove koji nastanjuju pećine, drveće, proplanke, i tako dalje. U Indiji je, za primer, i danas vidljiv običaj seljaka da prinose žrtve i obredne ponude Banjanu ili nekom drugom drvetu, verujući da ga nastanjuje duh sa kojim trebaju da se „sprijatelje“. Nekada su takva mesta bila rasprostranjena i po Evropi, u grčkoj, rimskoj, keltskoj i drugim civilizacijama, ali je vezu sa duhovima iz Prirode prvo osujetilo Hrišćanstvo sa svojom pričom o mnogoboštvu, a za tim i Novo Doba sa svojom logikom. Prekid te astralne veze zabeležen je u nekim evropskim mitovima kao priča o povlačenju goblina, vilenjaka i drugih bajkovitih bića na daleki Sever. Prisetimo se, i Tolkinov »Gospodar Prstenova« završava se tako što hobit Frodo i predstavnici drugih neljudskih vrsta napuštaju Srednji Svet i prepuštaju ga ljudima i odlaze na mitski Sever (poglavlje »Siva Luka«). Spomenuću i mitske Hiperborejce, blaženi narod sa krajnjeg Severa, u čiju se zemlju „ne stiže ni kopnom nili morem“ (nego upravo Astralom!). Međutim, kadkada ova bića vole da se poigraju sa čovekom, koji, u tom slučaju, obično „izvuče deblji kraj“. Seoske priče su prepune takvih jezivih dogodovština, a i svako ko se ozbiljnije bavio seansama prizivanja duhova mogao je da opazi povremeno prisustvo duhova iz Prirode nižeg reda po njihovim vragolastim šalama. »Oni posebno vole«, primećuje Čarls, »zavaravanje lakoumnih ljudi čulnim opsenama, u kojima im pomaže sposobnost da žrtvi nametnu neku vrstu privremenih očnih i slušnih halucinacija i priviđenja«. Čarls naglašava da ta njihova moć nije mnogo jaka i da uspeva samo kod veoma podložnih i slabovoljnih ljudi. Upravo tom pojavom on objašnjava trikove sa užetom koje izvode indijski Fakiri (koje on naziva varalicama). Pojavu da bačeno uže ostane bez oslonca u vazduhu, a da se, za tim, na očigled publike, uz njega uzvere Fakirov mali pomoćnik, Čarls objašnjava nekom vrstom „ugovora“ sa duhom iz Prirode nižeg ranga: duh pristaje da privremeno začara prisutne posmatrače, koji onda čuju i vide čitav niz nepostojećih događaja, a, za uzvrat, dobija od Fakira Bog zna kakvu nadoknadu. »Naš vid postojanja«, zaključuje Čarls, »toliko je različit od njihovog da je gotovo nemoguće razumeti mnogo toga o njihovim prilikama, ali se, u celini, čini da je to jedna vesela i veoma neodgovorna vrsta života, nalik deci«. »Ipak«, dodaje odmah on, »iako su vragolasti i prevrtljivi, retko kada su zlobni, osim ako ih ne izazovete nametanjem ili dosađivanjem. U glavnom, oni su nepoverljivi prema čoveku i ne vole mnogo ljudske posetioce na Astralu. Astralni novajlija se obično upoznaje sa njima na neprijatan ili čak zastrašujući način, ali, ako uspe da ostane hladan prema njihovim hirovima (kao Pelej sa Tetidom), ubrzo ga prihvataju kao nužno zlo i nije ih briga više za njega. Neki od njih mogu kasnije da se sprijatelje sa njim i da se raduju svaki put kada ga sretnu«. Možda je ovo krajnja poruka mita o „venčanju“ Ahilovih roditelja, jer je Tetida na kraju „digla ruke“ i pomirila se sa Pelejevim prisustvom. Sa mnogo više uzdržanosti Čarls piše o duhovima Prirode višeg ranga. Na manje od pola strane, on naglašava da se radi o daleko uzvišenijim bićima od predhodno opisanih, kojima NISU svojstvene pomenute vragolije i nestašluci. Stari narodi su poštovali ta bića kao niže bogove, zaštitnike porodica, sela i polja, nešto kao što su starorimske Lare i Mane. Ne ulazeći u detalje (jer, možda, ne zna mnogo o njima), Čarls napominje da se radi o bićima veoma osetljivim na laskanje koje im se ukazuje poštovanjem i prinošenjem žrtava. Oni u tome uživaju i spremni su da uzvrate raznoraznim uslugama. U ovom možda treba da se vidi poreklo mnogih starih i primitivnih kultova, koji su funkcionisali po pravilu »Do ut des« (»Dajem tebi da bi ti dao meni«), što su rani hrišćanski propagatori dočekali „sa nožem u rukama“ kao pravilo sebičnosti i koristoljublja. Zaključujući poglavlje o duhovima Prirode, Čarls dodaje da Mag zna kako da iskoristi njihove usluge, što postiže prizivanjem i Ritualnom Magijom, ali da to ume da bude veoma opasno, jer je za traženu uslugu neophodno da obavezati se na poslušnost ili neku vrstu ugovora. Dovoljno je da se setimo Fausta i da shvatimo koliko je stari Teozof bio u pravu. 
      
      
      

      Trostruki Mesec (Privezak)

      3.000 R. S. D./30 €

      Veštičije Kamenje

      3.000 R. S. D./30 €
      Nova šifra će Vam biti poslata imejlom.