preskočite




    Svet Vlada Tepeša

    1. Turski izaslanici

    Jednom prilikom Vladu su došli izaslanici turskog sultana da zatraže godišnji danak jer je sultan Vlada smatrao svojim vazalom. Izaslanici su klekli pred Vladom, ali nisu skinuli fesove sa glava. On ih upita: »Zašto me vređate. Zašto ne skidate fesove?« Oni su odgovorili: »Gospodaru, mi skidamo fesove samo pred našim sultanom«. Vlad je odgovorio: »Vidim da ste verni vašem sultanu i želim vas još više učvrstiti u vašoj odanosti njemu«. Tada je naredio svojim vojnicima da izaslanicima metalnim ekserima zakucaju fesove u glave.

    2. Zlatni Pehar

    Usred Vladove prestonice Trgovišta stajao je izvor sa vodom. Kraj izvora je stajao zlatni pehar da bi svaki prolaznik mogao peharom zahvatiti vode i napiti se. Dok god je Vlad bio knez Vlaške, niko se nije usuđivao ukrasti taj pehar.

    3. Sluga koji nije
    podnosio smrad

    Vlad je imao običaj da jede okružen leševima nabijenima na kolce. Uživao je u tome. Jednom, za vreme takvog obeda, sluga mu je posluživao hranu. Kako nije mogao podneti smrad leševa sluga je začepio nos. Drakula ga je upitao: »Zašto si začepio nos? Zar ne možeš podneti miris?« Sluga odgovori: »Ne, gospodaru, ne mogu podneti miris«. Drakula mu reče: »Onda ćemo te premestiti dovoljno visoko da ga ne možeš osetiti«. I tada Vlad naredi vojnicima da naprave kolac trostruko duži od običajenih, postave ga u dvorištu i nabiju slugu na njega. I, tako bi...
    Vlad Tepeš, najpoznatiji kao Drakula

    4. Pocepana seljakova košulja

    Jednom je Vlad prolazeći Vlaškom ugledao seljaka sa pocepanom košuljom. Upitao ga je: »Zar nemaš drugu košulju?« Seljak je odgovorio: »Nemam gospodaru«. Vlad ga ponovo upita: »Zar nisi posadio lan, zar nemaš lana za platno?« Seljak odgovori: »Imam mnogo lana gospodaru«. I pokaže mu skladište puno lana. Vlad ga onda upita: »Imaš li ženu?« »Imam«, odgovori seljak. »Dovedi je!«, naredi Vlad. Seljak dovede ženu, a Vlad joj reče: »Zašto si lenja prema svome mužu? Njegovo je da radi u polju i da te hrani. Tvoje je da mu popravljaš odeću. Da on nije posadio lan, on bi bio kriv što mu je košulja pocepana. Ti mu ne popravljaš odeću i ovako si ti kriva«. Vlad naredi svojim ljudima da ženu nabiju na kolac. Dok su to radili, reče seljaku: »Pronađi sebi drugu ženu i neka bude marljivija nego ova ili će i ona završiti na kolcu«.

    5. Vreća sa novcem

    Jedan vlaški trgovac je izgubio vreću sa novcem. Svuda je bio razglasio da će onome ko je pronađe dati kao nagradu stotinu zlatnika. Jedan seljak je pronašao vreću i doneo mu. Rekao je: »Trgovče, ako je ovo tvoja vreća, evo ti je«. Trgovac je prebrojao novac i video da su svi na broju, ali od škrtosti nije želeo isplatiti seljaku obećanu nagradu. Rekao je seljaku: »Ja sam prebrojao novac i video da si ti već uzeo svoju nagradu od stotinu zlatnika. To je bilo tvoje pravo i neka si«. Seljak odgovori: »Ja nikakav novac iz vreće nisam uzimao. Doneo sam ti je zatvorenu kako sam je i pronašao«. Trgovac mu reče: »Kada sam izgubio vreću u njoj je bilo sedam stotina zlatnika. Sada je samo šest stotina«. Seljak mu ponovi: »Ja nikakav novac nisam uzimao«. Odu oni kod Vlada da on presudi. Trgovac mu ispriča svoju priču, a seljak reče: »Gospodaru. Meni nije stalo do novca. Meni smeta što on ne veruje u moje poštenje«. Vlad je prozreo trgovčevu igru i rekao mu: »Sve je jasno. Ti si, trgovče, izgubio vreću sa sedam stotina zlatnika, a seljak je pronašao vreću sa šest stotina. Prema tome, trgovče, to nije tvoja vreća i ti čekaj dok ti se ne javi neko ko je pronašao tvoju vreću«. A seljaku reče: »Ti uzmi ovu vreću sa novcem, nosi je kući i čekaj dok se ne javi neko ko je izgubio vreću sa šest stotina zlatnika«.

    6. Trgovčevo poštenje

    Jedan je trgovac prolazio kolima kroz Trgovište. Morao je prenoćiti u gradu, ali nije znao gde ostaviti kola sa robom. Otišao je Vladu i, nakon što mu je predao poklon, rekao: »Gospodaru, noć me zatekla u tvom gradu. Savetuj me gde da ostavim kola sa svojom imovinom da ne bi bila ukradena«. Vlad mu je odgovorio: »Ostavi kola preko noći na sred gradskog trga. Ja ti jamčim za njih«. Trgovcu to nije bilo po volji, ali je poslušao. U jutro je u kolima nedostajalo 160 zlatnika. Trgovac je Vladu prijavio pljačku, a ovaj je građanima Trgovišta zapretio da, ako ne izruče lopova, čitav grad će biti spaljen. U međuvremenu je Vlad naredio svojim ljudima da iz njegove riznice uzmu 161 zlatnik i neprimetno ih stave u trgovčeva kola. Trgovac je pronašao novac, ali, kada ih je prebrojao, video je da ima jedan zlatnik više. Otišao je Vladu i rekao mu: »Gospodaru, pronašao sam svoj novac, ali tu je jedan zlatnik više«. Upravo u tom trenutku vojnici su lopova nabijali na kolac i Vlad je rekao trgovcu: »Da mi nisi rekao za taj zlatnik više, nabio bih te na kolac zajedno sa lopovom. Ovako si dokazao svoje poštenje. Idi u miru«.

    7. Večera zahvalnosti

    Uta mutna vremena normalno je bilo da se za kratak period izmeni u Vlaškoj mnogo gospodara i svi su vladali po tri ili četiri godine i sâm Vlad je svrgavan sa prestola pa se ponovo vraćao. Bilo je velike korupcije i nesloge među vlastelom. Ko god bi novi došao na presto već bi se skovala zavera protiv njega od strane vlastele. Kada je Vlad došao na vlast pozvao je svu vlastelu na svečanu večeru radi zahvalnosti. U sred večere pitao ih je: »Recite mi koliko ste gospodara do sada promenili?« Neki bi odgovarali po četiri ili pet dok bi oni najstariji među vlastelom rekli da su promenili i po deset gospodara. Na to, Vlad istrči iz prostorije i pozva sluge koji su zakovali vrata, a zgradu zapalili zajedno sa vlastelom.

    8. Vladova smrt i povampirenje

    Vladovo telo je posle njegovog smaknuća obezglavljeno i, na zahtev sultana Mehmeda II, doneseno njemu u Konstantinopolj da služi kao ohrabrujuća poruka turskom narodu: »Glava je nabijena na kolac i postavljena na najviše mesto ispred hrama« (da razjasnimo: nije bila jedina glava tamo jer je Mehmed praktikovao ovaj ceremonijal). Telo je preneseno od strane vlaških monaha u mali manastir na jezeru Snagov u Rumuniji i tamo je bilo neko vreme. Za ovaj period veže se nekoliko zanimljivih, ali i strašnih priča ondašnjih monaha i igumana. Naime, jedne večeri dok su monasi bdili nad otvorenim kovčegom Vlada Tepeša, oni su zadremali. Odjednom, jedan monah je vrisnuo, pa drugi i treći... Kada je iguman došao da pita šta je bilo, rekli su da je prvi monah video mačku kako izlazi iz kovčega ili već neku životinju. Drugi monah je video samo telo kako ustaje, dok je treći video neku prikazu u izmaglici. Ovo se više nije ponavljalo. Telo Vlada je od strane monaha prebacivano u Konstantinopolj. Po izvorima zato što je Iguman manastira na Snagovu pre smrti Vlada Tepeša razgovarao sa njim i ovaj mu je rekao da, ako mu odrube glavu, obavezno mora da ga ponovo približi udu da bi on mogao da se sjedini sa njom ponovo. Sada stupa legenda: dakle, vampirizam je u to doba bio i tek kako proširen pogotovo na prostorima Srednje Evrope, Rumunije, Bugarske. Za Vlada se smatra da je i sâm bio toliko zlo da je morao neku kaznu da dobije i, posle smrti, to zlo da ga nikada ne prođe nego da ga muči do kraja veka. Vlad je bio toliko okrutan da ni posle smrti nije mogao biti ostavljen da počiva u miru već je proklet da večno proganja čovečanstvo. Ono što je još zanimljivo je i stvarno mesto Vladovog groba. On se prema tačnim istorijskim izvorima koji odbacuju tvrdnju da se grob na Snagovu nalazi u crkvi onda poznatoj po imenu »Sveti Đorđe«. Danas ta crkva ne postoji, ali, kao što znate, mnoge su crkve spaljene do temelja, ali ne i ispod temelja. Dakle, i ovu crkvu »Svetog Đorđa« su spalili Turci, ali je njena podzemna kripta ostala netaknuta. Ovde se nalaze mošti sveca crkve koja danas postoji na tom mestu. Dakle, u toj crkvi se pored moštiju sveca nalazi i grob Vlada Tepeša koji je premešten iz Snagova od strane ondašnjih monaha.

    9.

    Odlomak iz turske hronike Konstantina Mihajlovića, a reč je o svedočanstvu napisanom od strane Vladovog savremenika:
    »
    Glava 33.: O vlaškom vojvodi, gospodaru Donje Moldavije. Dragul, vojvoda vlaški, imao je dva sina, stariji se zvao Vlad, a mlađi Radul. A obojicu je dao caru Muhamedu na njegov dvor (da mu služe), posle je umro. Kada čû car za smrt njegovu odmah starijeg sina Dragulovog obdari novcem, konjima, dolamama, divnim šatorima, kao što dolikuje gospodinu i odpravi ga sa puno počasti u vlašku zemlju da vlada na mesto oca svoga pod uslovom da svake godine dolazi ka njemu i da mu se javlja, a danak da daje kao što je i ranije bio davan. A njegovog mlađeg brata ostavio je na svome dvoru. I ovaj Vlad je dolazio dva puta jedno za drugim na dvor carski, a posle nije više hteo da dolazi za nekoliko godina, i car posla po njega jednoga gospodina kojem je bilo ime Hamzabeg. A kada je ka njemu prispeo u grad koji se zove Braila, nije mu se hteo javiti, već je naredio svojim službenicima da carskog poslanika zadrže kod sebe, dok se on nazad ne vrati. Otišavši tada, skupio je vojsku, a to je bilo zimi, pa je Dunav bio zamrzao; prešavši tada preko Dunava po ledu sa čitavom svojom vojskom u carsku zemlju niže Nikopolja, pustio je ljude da pljačkaju ubijaju kako Turke, tako i Hrišćane po selima, po gradićima otvorenim, i počinio je veliku štetu caru, a naredio je da se svima – kako mrtvima, tako i živima – poodsecaju nosevi, pa ih je poslao u Ugarsku, hvalisajući se da je toliko Turaka uništio koliko je tih noseva bilo. Onda je prispeo u Brailu carskome poslaniku, a poslanik ništa nije znao šta se desilo: tada je naredio da se poslanik uhvati sa svima njegovim pratiocima, kojih je bilo četrdeset i poslao ih je u jednu veoma utvrđenu tvrđavu među vodama nazvanu Kurista. I pre svega je carskog poslanika Hamzabega dao da se nabije na kolac, a oko njega sve pratioce njegove. Za tim su došle vesti turskome caru šta je sve učinio Dragul ― jer su po ocu i njega tako nazivali. Tada je car poslao po njegovog brata (mlađega Dragula), a, kada je prispeo u dvor, tada su dva najviša gospodina iz carskoga saveta, jednome je ime ili prezime Mahmut-paša, a drugom Isak-paša pošli njemu ususret i uzeli ga između sebe, pa su ga poveli caru tamo gde je car sedeo na svome prestolu. A, kada je došao, ustavši, car ga je uzeo za ruku i posadio ga pored sebe na drugi malo niži presto sa desne strane i naredio je da se donese plava zlatotkana odeća i da mu se obuče, za tim je naredio da se donese crvena zastava i dao mu je, a uz to novce, konje, šatore, kako dolikuje gospodinu i odpravio je odmah sa njim četiri hiljade konjanika napred ka Nikopolju da ga tamo čeka, a sâm ne odugovlačeći, skupivši vojsku, krete za njim. A kada smo bili u Nikopolju, na obali Dunava, kada al’ sa one strane Dragul vojvoda se bio takođe sa vojskom utaborio zato da bi prečio prevoz, onda car reče janičarima ovako: »Mili moji jaganjci, što je moje to je isto tako i vaše, a posebno blago moje; dajte mi saveta, jer to vi treba da kažete, da bih se mogao na onu stranu prevesti protiv neprijatelja moga«. Odgovoriše mu: »Srećni gospodaru, naredi da se spreme lađe, pa ćemo preko noći za to glave založiti da bismo se prebacili na onu stranu«. Tada je car naredio da im dadu osamdeset velikih opremljenih lađa i drugih potreba: puške, topove, kumbare, lumbarde. A kada je već bila noć, posedali smo na lađe i pustili smo se brzo niz vodu, tako da se nisu čula ni vesla ni ljudi. I prevezli smo se na drugu stranu za stotine stopa niže od mesta gde se njihova vojska nalazila, pa smo se tu ukopali topove namestili, velikim štitovima smo se okružili, a i koljem smo se okružili gusto zato da nam konjanici ne bi mogli ništa učiniti. A posle su lađe prešle na drugu stranu ići sve su janičare prebacile ka nama. Uredivši se tada, krenuli smo lagano na vojsku sa koljem, velikim štitovima i topovima, a, kada smo se već blizu do njih privukli, zaustavili smo se, topove smo namestili, a za to vreme oni su nam dvesta pedeset janičara pobili iz topova. Videći na drugoj strani ovakvu bitku, caru je bilo veoma žao što sa svojom vojskom ne može biti na pomoći i bio ga je obuzeo veliki strah bojeći se da mu ne pobiju sve janičare (jer se sâm car još nije bio prebacio). Kada potom mi videsmo da nas tako mnogo gine, brzo smo se pripremili, pa kako smo imali sto dvadeset topova, odmah smo učestano počeli iz njih tući tako da smo (čitavu njihovu vojsku sa bojišta odagnali), pa smo se sami onda pregledali i bolje opremili. Car je pustio druge pešake, koje nazivaju Azapi, kao što su u nas pešadinci, da se ka nama što mogu hitnije voze, a Dragul, znajući da ne može sprečiti prevoz, krenuo je dalje od nas, a posle se sâm car sa čitavom svojom silom prevezao i dao nam je odmah trideset hiljada zlatnika da ih među sobom razdelimo, a ka tome sve janičare koji nisu bili slobodni učinio je slobodnima, pa da svoja imanja posle smrti daju kome oni hoće. A odatle smo krenuli napred u vlašku zemlju za Dragulom, a njegov brat je bio pred nama; i, mada je vojvoda vlaški imao malu vojsku, ipak nas je bilo strah i veoma smo ih se čuvali, okružujući se svake noći koljem, i nismo se sačuvali jer udarivši na nas noću, tukli su, ubijali ljude konje, kamile, šatore pljačkajući nekoliko hiljada Turaka su pobili, a caru su veliku štetu naneli, drugi su Turci pred njima bežali janičarima, ali su ih janičari tukli, ubijali, gonili od sebe, da ne bi bili od njih smlavljeni. A posle su Turci doveli nekoliko hiljada Vlaha, koje je car naredio da ih seku na pola. Kada videše Vlasi da se (sa njima) zlo dešava, odstupili su od Dragula i pristupili njegovome bratu. A on je otišao u Ugarsku kralju Matiji, pa ga je Matija morao baciti u tamnicu i bacio ga je zbog njegovih surovih dela koja je počinio. Tada je car, davši zemlju bratu njegovu, otišao, a posle su Turci počeli pričati caru kako su pre toga teške borbe bile u Vlaškoj, i da je Turaka mnogo poginulo od njih, pa zato treba o tome dobro razmisliti. Odgovorio je car Muhamed: »Dok Vlasi drže Kiliju i Beograd, a Ugri raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti«. Prispevši u Jedrene, car odmah krete ka Galipolju, uzevši janičare sa sobom, a tamo se ukrca u ratne lađe, koje nazivaju Maune, Galije, Galace, Bergante i druge različite. Uzeo je sa sobom isto tako topove za rušenje i prangije koje biju u visinu i bacaju kamenje na gradove, i odputovao je na ostrvo Mitilenu, tamo gde je svetoga Pavla zmija bila ujela. A zato je tako brzo (prispeo) da bi na Mitileni onoga gospodara stigao, da se ne snabde ljudima. Prispevši tada, odmah je opkolio i tukao topovima i prangijama veoma žestoko, dok ga nije osvojio, ali pomoću ugovora koji nije održao, jer je svu službu koja je tamo bila dao poseći, pa i samoga gospodara. Zauzevši sva mesta i posevši gradove, krenuo je nazad u Jedrene, a, kada je prispeo, poslao je poslanstvo kralju Matiji u Ugarsku, jer Matija još nije bio krunisan, da sa njime primirje načini, jer se sa te strane najviše plašio. A kada je primirje načinio, okrenuo se na kneževe arbanaške i pokoravao je jednog za drugim vrlo lako zato što je jedan posmatrao dok je drugi pokoravan. Samo se jedan odbranio od njega, koji se zvao Skender Ivanović, ovaj je bio još kao mladić uzet među janičare za cara Murata i na sve careve poslove je bio zatvorio oči zato da bi se mogao u svoju zemlju nazad vratiti kada stekne carsku milost. A desilo se tada da je car jednom rekao: »Skendere, traži od mene koje hoćeš vojvodstvo, daću ti ga«. A ovaj je molio da mu da Ivanovu zemlju, ne govoreći da je bio Ivanov sin, i car mu je dao, i zavladao je njome, osim gradova, ali je posle janičare koji su bili u gradovima nekako prevario i udaljio, a sâm je zavladao njima. Onda ih je car Murat pod njim opet osvajao, ali mu ništa nije mogao učiniti. A isto tako ga je i Muratov sin Muhamed morao ostaviti do smrti, jer je onome ko poznaje njihovo uređenje i položaj vrlo lako da se brani od Turaka. I, tako se Muhamed, osvojivši čitavu arbanašku zemlju osim Skenderove, vrati u Jedrene, a tu su bili došli poslanici od bosanskoga kralja Tomaša i tražili su primirje.
    «
    
    

    Trostruki Mesec (Privezak)

    3.000 R. S. D./30 €

    Veštičije Kamenje

    3.000 R. S. D./30 €