preskočite




    Biblija i Kur’an:
    Na početku behu Svete Knjige

    Bio je to pobožan porodični čovek četrdesetih godina, trgovac iz Meke koji je redovno odlazio u brda iznad svog grada da bi se molio, postio i meditirao. I, dok je jednom tamo izgovarao svoje molitve, Božiji anđeo po imenu Gavrilo mu se obratio rečima: »Muhamede, ti si glasnik Božiji«. A onda mu je naredio: »Izgovaraj stihove!« Muhamed se usprotivio, govoreći da ne poseduje dar kao tradicionalni plemenski bardovi Arabije. I tada, kako kaže tradicija, anđeo ga je stegao toliko jako da je Muhamed pomislio da će da umre. Anđeo mu je ponovo naredio da izgovara stihove, i sa Muhamedovih usta skliznuše prve reči onoga što će kasnije 1.3 milijarde Muslimana širom sveta da poznaju pod imenom »Kur’an« i poštuju kao reči samog Boga. Sve do tog trenutka, pre 13 vekova, Arapi su mahom bili politeisti i poštovali su brojne plemenske bogove. Nije bilo svete knjige koja ih je povezivala direktno sa jednim univerzalnim bogom, kao što je to bio slučaj sa drugim narodima Bliskog Istoka. Nisu imali svete tekstove koji bi propisivali način njihovog svakodnevnog i verskog života poput Biblije. Nisu imali sveti jezik kakav je hebrejski za Jevreje i Hrišćane. Muhamed, i stihovi koje je recitovao sve do svoje smrti 632. godine, popunili su sve te praznine. I mnogo više.
    Adam i Eva ― ilustracija iz nemačke Biblije iz 1491. godine.
    Kao i Biblija, i Kur’an je knjiga božanskog odkrovenja. Ove dve knjige predstavljaju definiciju Božije volje za više od polovine svetske populacije. Tokom vekova, Biblija je oblikovala jevrejska plemena u naciju: Izraelce. Ali za svega oko sto godina, Kur’an je stvorio celu civilizaciju koja se protezala od severa Afrike i juga Evrope na zapad, do granica današnje Indije i Kine na istoku. Čak i danas, ulicama prostorno veoma udaljenim jedna od druge, u Taškentu, Kartumu, Komu i Kuala Lumpuru, od svitanja do sumraka na melodičnom arapskom jeziku mogu da se čuju neprekidno izgovaranje stihova i napeva iz Kur’ana. I, u istini, da je postojalo Jevanđelje po Muhamedu, verovatno bi počinjalo rečima: »U početku beše Knjiga...«. Ali, od napada na Sjedinjene Američke Države, 11. Septembra 2001. godine, Kur’an, i religija koja je tom knjigom nadahnuta, proglašeni su neprijateljima. Da li je Islam od početka netrpeljiva vera? Da li Kur’an obavezuje Muslimane da vode džihad (sveti rat) protiv ljudi koji ne dele njihova religijska ubeđenja? I, ko su „nevernici“ koje muslimanska sveta knjiga smatra toliko odvratnim? Šta više, Jevreji i Hrišćani su takođe monoteisti, a većinu njihovih proroka – Avrama, Mojsija, i Isusa – muslimanska sveta knjiga pominje sa dubokim poštovanjem. Slušajući žestoke optužbe Osame Bin Ladena i drugih temeljitih islamista, Jevreji i Hrišćani se pitaju ko u ovim opasnim vremenima u istini govori u ime Islama. Šta je to zajedničko – ako u opšte postoji – ovim trima „Narodima iz Knjige“, kako Muslimani zovu druge dve monoteističke religije? Da li može da se poseje seme pomirenja Kur’ana i Biblije i tradicija koje one predstavljaju? Da li bitka za knjige koja vekovima opstaje među Muslimanima i zapadnim vernicima, osigurava večni sukob civilizacija? U Kur’anu postoje sporadični pozivi na nasilje. Islam ukazuje na „mir“, to Muslimani neprekidno insistiraju. Ipak, mir koji je Alah obećao pojedincima i društvima je moguć jedino ako ljudi slede „pravi put“, kako je to istaknuto u Kur’anu. Kada se Muslimani opredele za suprotnost, posebno za oružanu varijantu, Kur’an savetuje ratoboran odgovor: borbu protiv nevernika, jer to je način da ih Alah kazni i posrami rukama pravovernih. Iako ih nema mnogo, ovi nasilni stihovi su palili srca muslimanskih fanatika svih epoha.
    Muhamedovo uspenje ka Božijem Prestolu ― ilustracija turskog teksta iz 1583. godine.
    U istini, i Biblija ima svoje priče o nasilju u ime Gospodnje. Bog iz ranih biblijskih tekstova je stvarno zastrašujući u Svojoj podršci izraelskim ratnicima ― On uništava njihove neprijatelje vodom. Ali ove priče nemaju snagu božanske zapovesti, nili se smatraju večnim rečima Boga lično ― kako Muslimani tumače stihove Kur’ana. Šta više, izraelski ratnici ne citiraju hebrejskog proroka Džošuu kada kreću u bitku, ali muslimanski ratnici uvek spremno prizivaju primer svog proroka Muhameda koji je i sâm bio vojni zapovednik. Pa čak i kada su se vitezovi-krstaši borili pod znakom krsta iscrtanim na tunikama i štitovima, oni nisu nili su mogli da citiraju Isusove reči da bi opravdali masovne pokolje nehrišćana u Svetoj Zemlji. I pored nekoliko na široko citiranih stihova koji pozivaju na džihad protiv nevernika, Kur’an daleko veću pažnju posvećuje isticanju pravde, milosti i saosećanja. I stvarno, Kur’an se bolje razume kao sveobuhvatni vodič za one koji žele da saznaju i ispune volju Boga. Kao i Biblija, Kur’an određuje pravila molitve i religioznih rituala. Utemeljuje standarde koji se primenjuju prilikom venčanja, sklapanja braka i poništenja braka, odnose između muškarca i žene, i ispravan način vaspitanja i odgajanja dece. Ono što je još važnije je to da obe knjige prate poreklo svojih vernika u nazad sve do Avrama koji nije bio ni Hrišćanin nili Jevrejin, a onda još dalje ― do lično Adama. Teološki, obe knjige propovedaju veru u jednog Boga (Alah znači Bog) koji je stvorio i održava svet. Obe pozivaju čovečanstvo na pokajanje, poslušnost i čistotu življenja. Obe upozoravaju na Božiju kaznu i Sudnji Dan. Obe opisuju Raj i Pakao i život na drugom svetu. Kao sveti tekstovi, Biblija i Kur’an ne mogu da budu različitiji. Čitanje Kur’ana je kao ulazak u bujicu. Gde god otvorite tu knjigu ― postoji zapovest Boga, teološka izjava, žestoka molitva, priča o ranijem propovedniku ili opis Sudnjeg Dana. Kako su Muhamedovo odkrovenje slušali, prepričavali, recitovali i pamtili njihovi sledbenici, tako je Kur’an prepun ponavljanja. Ni jedna od 114 sura (poglavlja) ne obrađuje jedinstvenu temu. Kada su Muhamedove reči konačno zapisane (na listovima palme, kostima životinja i krhotinama bilo čega što može da zameni papir) i objedinjene posle njegove smrti, napravljen je grub odabir od najdužeg do najkraćeg zapisa. Tako ne postoji ni hronološka organizacija ― to Bog govori, a Njegove reči su bezvremene.
    Uspenje Hristovo.
    Naučnici priznaju da su najkraće sure i najstarije. Zapisane su tokom Muhamedovog boravka u Meki. Najduže sure potiču iz perioda njegovog propovedanja u Medini gde je Muhamed kasnije postao politički i vojni vođa naglo-rastuće muslimanske zajednice. Rezultat toga je da duži tekstovi razmatraju pitanja ponašanja i organizacije koja ne pominju kraće, daleko „proročkije“ sure, već se bave podčinjavanjem i pokornošću (Musliman znači pokornost, podčinjavanje Bogu). Tako osnovna građa Kur’ana može da bude krajnje zbunjujuća, čak i za Muslimane: »Zbog toga u muslimanskim knjižarama često mogu da se vide knjige tipa: ‘Šta Kur’an kaže o ženama?’ ili ‘Šta Kur’an kaže o pravednom društvu?’«, napominje Jana MekKalfi sa Univerziteta u Đorđegradu i urednik enciklopedijskog poglavlja o Kur’anu. Baš kao i Biblija, Kur’an ističe sopstveni božanski autoritet. Ali dok Jevreji i Hrišćani smatraju biblijske tekstove rečima ljudi nadahnutih božanskim duhom, Muslimani smatraju Kur’an večnim rečima Alaha lično. Tako je i Muhamed samo glasnogovornik Božijih reči, ali nije i njihov sastavljač. Šta više, od kada je Muhamed čuo Boga na arapskom, prevodi Kur’ana se smatraju pukim tumačenjima jezika originalnog Božijeg odkrovenja: »U ovom izuzetno važnom smislu«, kaže Roj Motahedah, profesor Bliskoistočne Istorije na Univerzitetu Harvard, »Kur’an nije muslimanska Biblija«. Pre će da bude, smatra on, da više podseća na Toru koju je Bog usmeno odkrio Mojsiju, a kasnije je tekst zapisan. U jevanđeoskoj pojmologiji, Kur’an odgovara samom Hristu kao Logos ― ili večna reč za Oca. U kratko, ako je Hrist u ljudskom obliku otelotvorena reč Boga, Kur’an je reč Boga otelotvorena u knjizi.

    Blagovest

    I u Kur’anu i u Bibliji, anđeo Gavrilo je Božiji glasnik. Preko Gavrila Muhamed čuje odkrovenje da je, za Muslimane, reč Bog otelotvorena u knjizi. U Bibliji, arhanđeo Gavrilo govori devici Mariji da će da rodi Isusa koji je, za Hrišćane, reč Boga otelotvorena u ljudskom obliku.
    Ukazivanja ove doktorine su prilično široka i pomažu da se objasni najdublji raskol između Muslimana i drugih monoteista. Za Muslimane, Bog je jedan, nedeljiv, i apsolutno transcedentan (nenadmašan). Zbog toga ni u jednom izdanju Kur’ana ne postoje ilustracije ― čak ni proroka, da se ne bi tako ohrabrila idolatrija: koji je najgori greh koji jedan Musliman može da počini. Ipak, na tlu nekadašnje persijske vladavine, Muslimani su razvili bogatu tradiciju pseudo-kur’anske umetnosti oslikavanja pojedinih epizoda iz Muhamedovog života, a prisustvo Alaha može da se iskusi tu i tamo kroz istinske zvuke i slogove arapskog Kur’ana. Tako se molitve izgovaraju samo na originalnom arapskom jeziku ― čak i kada ogromna većina Muslimana ne razume ovaj jezik. To nema značaja, Kur’an je obelodanjen kroz uši proroka, ne kroz njegove oči: »Čuti te iste reči kako se izgovaraju glasno, uneti ih u sebe tokom molitve«, smatra stručnjak za Islam sa Univerziteta Notr Dam i antropolog Patrik Gafni, »znači iskusiti prisustvo Boga sa istom dozom intrimnosti kakvu osećaju Hrišćani dok tokom pričesti prihvataju Hrista kroz osvećeni hleb i vino.« Zbog čega, onda, Kur’an priznaje Jevreje i Hrišćane kao bliske „Narode iz Knjige“ i, kao takve, razlikuje ih od nevernika? Suprotno popularnom verovanju, „Knjiga“ o kojoj je reč nije Biblija: to je nebeski tekst koji je svojeručno napisao Bog, a čija je Kur’an jedina savršena kopija. Prema Kur’anu, Bog je vremenom milostivo odkrio sadržaj te nebeske knjige kroz reči predhodnih biblijskih proroka i glasnika ― ali i kroz nejasne figure koje Biblija ne pominje. U svakom slučaju, oni koji su primili Njegovo odkrovenje – posebno Jevreji i Hrišćani – svesno ili nemarno su pokvarili originalni tekst, ili su ga veoma pogrešno protumačili. Sa tog aspekta, Kur’an nije nova verzija biblijskog sadržaja, već ono što Jana MekKalfi naziva “ponovno odkrovenje” koje ispravlja greške hebrejskih i hrišćanskih svetih tekstova. Poznavaoci Biblije će, čitajući Kur’an, često da susreću poznate ličnosti: Avrama, Mojsija, Jovana Krstitelja, Isusa, čak i devicu Mariju koja se ovde mnogo češće pominje nego u Novom Zavetu, a pri tome je i jedina žena koju Kur’an pominje po imenu. Ali njihove priče se drastično razlikuju od onih u Bibliji. U Kur’anu su svi predhodni proroci Muslimani.

    Rat i mir

    Muhamed nije bio samo prorok, već i vojni komandant koji je predvodio muslimanske legije. Sa druge strane, Isus je odbio čak i da se odbrani od napada rimskih vojnika koji su ga uhapsili u Getsemanskom Vrtu (Edemski Vrt), nakon što ga je poljupcem izdao Juda. Ovom razlikom mogu da se objasne suprotstavljeni stavovi o ratu i nasilju u Kur’anu i u Novom Zavetu.
    Avram (Ibrahim), za primer, po Kur’anu je prvi Musliman jer je odabrao da se preda Alahu radije nego da prihvati religiju svog oca koji se u opšte ne pominje u Bibliji. U Bibliji se ne pominje ni priča iz Kur’ana o tome kako je Avram/Ibrahim sagradio najveće svetilište Islama ― Ćabu u Meki. Avramov značaj u Kur’anu je centralan: baš kako Hebreji prate svoje poreklo od Avrama preko njegovog sina sa Sarom Isaka, Kur’an prati arapski rodoslov – i Muhamedovo proroštvo – u nazad kroz Ismaila, Avramovog sina sa Hagar.
    Jerusalim ― crtež iz 1599. godine.
    Mojsije (Musa) iz Kur’ana daleko više podseća na svog biblijskog dvojnika. On se suprotstavlja faraonu, čini čuda, a u pustinji se penje na planinu i prima Božije Zapovesti. Ali u Kur’anu se ne pominju rituali Pashe, a ni jedna od najznačajnijih Božijih Zapovesti za Jevreje ― poštovanje Sabata. Poslušnost prema roditeljima se neprestano ističe, ali, kako je u kur’anskoj priči o Avramu navedeno, poslušnost se zahteva ako su roditelji politeisti. Kao prorok kojeg je odbacio sopstveni narod, u Kur’anu Isus (Isa) u mnogom podseća na Muhameda koga su, u početku, odbacili stanovnici Meke. On propoveda Božiju reč, čini čuda, proganjan je i – što je novo – predskazuje dolazak svojeg naslednika: Muhameda. Kur’an ipak odbacuje tvrdnju Hrišćana da je Isus sin Boga kao bogohuljenje, a doktorinu o Svetom Trojstvu kao politeizam. Razapinjanje na krst se pominje uz put, ali – prema Kur’anu – Isus misteriozno ne umire na krstu. U mesto toga, Alah Ga spašava i dovodi na nebo odakle će da se vrati pred kraj sveta i, kao i drugi proroci, pridružiće se vernicima kao svedok Sudnjeg Dana. Odakle je i kako je Muhamed saznao toliko informacija o Bibliji i o njenim prorocima jeste tema naučne rasprave bez „kraja i konca“. Kur’an tvrdi da je Muhamed susreo članove jevrejske zajednice u Medini, pa je čak sa Svojim sledbenicima klanjao molitve u pravcu Jerusalima sve dok ga Jevreji nisu odbacili kao lažnog proroka. Neki naučnici smatraju da je među Muhamedovom rodbinom bilo Hrišćana i da je pravila posta i askeze naučio posmatrajući pustinjske monahe. Ali, Muslimani odbacuju bilo kakav naučni pokušaj povezivanja sadržaja Kur’ana i običnih ljudskih kontakata i uticaja u Prorokovom svetovnom životu. Oni poštuju kao tradiciju priču da Muhamed nije znao da čita i da piše i da je, sa obzirom na to, Kur’an istinsko odkrovenje. Islam je za njih savršena religija, a Kur’an je savršen tekst.

    Uspenje

    U Bibliji, Isus se uspinje do Svog Oca, nakon što je vaskrsao iz mrtvih. Za Muhameda je bilo nezamislivo da Alah dopusti da jednog od Njegovih proroka pogube kao običnog kriminalca.
    Ovo verovanje ipak nije sprečilo muslimansku tradiciju da transoblikuje mnoge nejasne pasuse Kur’ana u moćne mitove. Jedan od najznačajnijih mitova je potekao iz stihova sure 17:1 gde se pominje Muhamedovo mistično noćno putovanje iz Meke u Jerusalim, gde se obratio zajednici svih predhodnih proroka od Adama do Isusa. Ipak, jedna druga verzija ove priče govori o njegovom uspeću (mi’raj) iz Jerusalima na Alahovo presto dok su Mu tokom puta poštu odavali predhodni proroci, počevši od onoga koga je Muhamed direktno nasledio. Za mistike Sufi, Muhamedovo uspeće je paradigmatska priča o duši koja se uspinje prema Bogu. Ali, za mnoge muslimanske tradicionaliste ovo je fizičko putovanje, a ne duhovno. U svakom slučaju, njegov geopolitički značaj ne može da se ignoriše, jer je mesto na kojem je Muhamedovo uspenje započelo treće po značaju svetilište islamskog sveta: Crni Kamen na jerusalimskom Brdu Hrama.
    Izdaja Hrista ― freska Đota Di Bondoneza, 1305. godina.
    U trenutnom sukobu islamskog i zapadnog sveta nije najveći problem muslimanska sveta knjiga, već tumačenje nje. Širom sveta, Muslimani pate zbog krize autoriteta. Kur’an je predvideo jedinstvenu muslimansku zajednicu (umma), ali, kako nedavna istorija pokazuje, Muslimani nikada nisu razrešili napetost između religioznih autoriteta i islamskih vlada. Kada je Islam bio velika srednjovekovna civilizacija, zakonodavci obrazovani na Kur’anu su odlučivali kako da primene Božije reči da bi izmenili istorijske okolnosti. Njihove fatve (mišljenja) doveli su do nesloge. Ali u današnjim islamskim državama, autoritativni religiozni glasovi ne podstiču širom prihvaćeno poštovanje. Kao i svi slobodni utemeljisti svih religija i verskih grupa, svaki Musliman sa određenim programom se sada oseća pozvanim da citira Kur’an u sopstvenu korist i podršku. Osama Bin Laden je samo jedan od očiglednijih primera...

    Stvaranje

    I Kur’an i Biblija pričaju priču o Adamu i Evi i Rajskom Vrtu. Ali za Muslimane, kao i za Jevreje, njihov „prvobitni greh“ neposlušnosti se ne prenosi na njihove potomke. Zbog toga nije potrebno iskupljenje grehova čovečanstva kroz Isusovu žrtvu na krstu ― što je centralna doktorina Hrišćanstva.
    Postoje i oni umereniji tumači Kur’ana. Posle napada na Sjedinjene Američke Države, bilo je glasova širom Bliskog Istoka koji su osuđivali ovaj čin i stradanje civila i tvrdili da su bombaši-samoubice ponašaju suprotno učenju Kur’ana. Vraćajući se izvornom tekstu, naučnici su pronašli stihove koji pokazuju da je Alah sa određenom svrhom stvorio različite ljude i kulture, a samim tim je nameravao da svetu ostavi mnoštvo religija.
    Muhamed: pobednik bitke za Badr. Detalj turske ilustracije iz 1594. godine.
    »Kur’an«, tvrdi muslimanski filozof Javad Said sa Instituta Al Alzhar u Kairu, »pruža ohrabrenje i podršku opstanku glasnika reformi koji se suočavaju sa velikim teškoćama«. U Sjedinjenim Američkim Državama čak postoji i islamski feminizam koji predvodi Azira Al Hibri sa Pravnog Fakulteta u Ričmondu. Ona pokušava da stvori zakonski okvir za ostvarivanje ženskih prava u Islamu, a na osnovu pažljivog proučavanja Kur’ana i klasičnih komentara. U istini, teško je da se zamisli da tako nešto zaživi u tradicionalnim islamskim državama. Očigledno je da Biblja i Kur’an imaju i previše sličnosti. Kao božansko odkrovenje, svaka knjiga govori daleko više od onoga što pukim isčitavanjem iz radoznalosti može da se usvoji. Reći da je Bog jedan, na čemu i Biblija i Kur’an navaljuju, isto je što i reći da je božanska mudrost nedostižna. Kako je prorok Muhamed i sâm navaljivao, Bog odkriva Sebe kroz znake čije značenje treba da se odgonetne. Ovde, reklo bi se, počiva seme religioznog pomirenja. Skromnost i poniznost, a ne razmetanje hrabrošću, jeste univerzalni stav za svakoga ko se usudi da pronikne u Božiji um i žudi da sprovodi Njegovu volju.
    

    Trostruki Mesec (Privezak)

    3.000 R. S. D./30 €

    Veštičije Kamenje

    3.000 R. S. D./30 €