preskočite




    Da li su piramide građene pomoću levitacije?

    O tome kako su stvarno građene piramide u Gizi postoje razne teorije, ali se to još ne zna za sigurno!

    Eksperimenti koji se tokom poslednje decenije sprovode sa zvučnim talasima imaju za rezultat takozvanu „akustičku levitaciju“ i uspevaju da je postignu sa sitnim česticama i kapima vode tako što višestruke vibrirajuće ploče stvaraju različite frekvencije i oblikuju akustičko polje u kojem se sila teže poništava. Ekipa naučnika iz Velike Britanije i Brazila u dva eksperimenta je levitirao uz pomoć zvukova lake, polistirenske loptice ― sintetički aromatski polimer načinjen od stirena, tečne petro-hemijske supstance, čvrst ili u obliku pene. Loptica od ovog materijala je lebdela u vazduhu sve dok su zvučni talasi emitovani. Posle toga je postupak ponovljen na Univerzitetu u Bristolu sa lopticama od dva centimetara u prečniku.
    Ovi zvučni talasi, nečujni za ljudsko uvo, stvoreni su usklađivanjem rada tri ultra-sonična transduktora ― aparata koji električnu energiju prebacuje u zvučnu i na taj način se stvara stojeći (nepokretni) zvučni talas sa efektom da poništava silu gravitacije u lokalizovanoj oblasti! Ekipa sa Bristola, u drugoj prilici, kombinovala je jedan ultra-sonični transduktor sa odbijačem zvuka da bi oblikovao stojeći talas koji je zadržao svoj nepokretni status i posle ponovljenih odbijanja. Sva ova proučavanja ukazuju da je levitacija moguća kroz manipulaciju zvučnim talasima, i da postoji više načina da se to uradi. Budući eksperimenti, smatraju naučnici, mogu da odkriju više metoda za korišćenje zvuka da bi se savladala sila gravitacije, i neki od njih mogu da imaju mnogo snažnije efekte koliko se tehnika bude razvijala.

    Kada je kamenje „hodalo“

    Da su kamene gromade mogle da se podižu zvučnim vibracijama i pevanjem sveštenika, postoje legende širom sveta.
    „Budućistički“ deluje, ali može da se zamisli da jednog dana za izgradnju višespratnica neće da budu potrebni kranovi, jer će sav materijal da se doprima kroz vazduh i da se podiže na potrebnu visinu podešavanjem zvučnih talasa na određenu frekvenciju, ili u kombinaciji sa snažnim elektro-magnetnim poljima, pa će gradnja da podseća na magiju izvedenu pomoću „čarobnog“ štapića. Baš nalik onoj kakvu je arapski istoričar Al-Masudi opisao u 10. veku, govoreći o izgradnji piramida!
    U mesto priče o hiljadama robova koji su pomoću užadi i koturova dvadeset godina vukli kamene blokove teške u proseku 2.5 tone da bi podigli Keopsovu Piramidu, Abul Hasan Ali Al-Masudi, doduše iz druge ruke, daje izveštaj o tome kako je građeno ovo svetsko čudo. Da nije reč o hroničaru koji bi se tako lako prepustio maštarijama, svedoči i to što se Al-Masudi – koji se, osim što je napisao svetsku istoriju u 30 tomova – smatra i „arapskim Herodotom“ u istoriografiji. Šta je ovaj pisac zabeležio kada je dospeo u Egipat?
    Glavna kula Koralnog Zamka: blokovi su teži nego oni na Keopsovoj Piramidi.
    On opisuje postupak gradnje tako da je „magični papirus“, iscrtan određenim simbolima, postavljan ispod kamena, a onda je kameni blok udaren metalnom šipkom, nakon čega se podizao u vazduh! On se zatim kretao jednom popločanom putanjom, stazom koja je sa obe strane bila opasana metalnom ogradom. Gromada je tako mogla da prevali oko pedeset metara, pa se spuštala, da bi se za tim postupak ponavljao sve dok je graditelji ne bi postavili na mesto. Odakle Al-Masudiju ta informacija? Sa obzirom da ne postoje ili su nepoznati pisani izvori iz kojih je mogao da je dobije, nema sumnje da je reč o usmenom predanju, koje se prenosilo sa generacije na generaciju, dok nije došlo do njega. Ako se priča ne odbaci odmah u početku kao bajka, može da se postavi pitanje da li je udaranje metalnim štapom pokretalo vibracije koje su rezultirale zvučnom levitacijom, ili su slojevi kamena i štap aktivirali magnetnu levitaciju? Neki veruju da su te ploče mogle da budu korišćene pri stvaranju visoko-frekventnih zvučnih vibracija, koje bi bile odgovorne za stvaranje efekta levitacije.
    Edvard Lidskalnin je gradio Koralni Zamak od 1923. godine, pa sve do svoje smrti 1951. godine.
    Na osnovu kakve tehnologije se to postizalo je u zalud i nagađati, osim ako se ne predpostavi da je iza svega stajao naučni scenario i znanje do kojeg mi još nismo došli! Toliko više tome u prilog ide što Keopsova Piramida poseduje u istini neobične akustičke osobine, zvuci se na određenoj frekvenciji šire i pojačavaju iz jedne odaje u druge, što govori da su graditelji veoma dobro poznavali nauku o zvucima i način da ih koriste. Intrigirajuće je, među tim, što se takva priča o upotrebi levitacione sile na bazi akustike ponavlja i u drugim krajevima sveta, kroz mitove i legende. Na Jukatanu, tako se tvrdi, da je hram Uksmale podigla nepoznata rasa ljudi tako što su koristili pištaljke da bi pokretali i ugrađivali kamene blokove. Kod Grka, Zevsov sin, Amfion, je isto to postizao svirajući na liri. U »Argonautici«, njegov brat Zetus gradi temelje snagom mišića, a sledi ga Amfion sa zlatnom lirom u ruci, dok iza njega lebdi kamenje dvostruko teži od bratovih! Jedna drevna kineska poema kazuje: »U starim danima, kamenje je hodalo«. Na sumerskim glinenim pločicama od pre 6.600 godina je zabeleženo da „zvuk može da podigne kamen“. Da li je sve to slučajno i da li je moguće da su stare civilizacije posedovale znanja koja su u toku vremena izgubljena i zaboravljena? Ili ona još uvek postoje i u današnje vreme, obavijena velom tajni, kroz koji samo retki mogu da dopru do njih?

    Tajna Koralnog Zamka

    Jedan od takvih je mogao da bude Edvard Lidskalnin (Lijedskalninš), Latvijac poreklom, koji je 1912. godine emigrirao u Sjedinjene Američke Države. Bavio se izradom ručnih sekira u Oregonu, a deset godina kasnije, kada je oboleo od tuberkuloze, zbog klime se preselio na Floridu. Tu je kupio zemljište u tada slabo naseljenom delu, 50 kilometara od Majamija. Šta je Edvard tamo radio narednih 20 godina ― može u glavnom da se predpostavlja, ali rezultat majstorisanja samozvanog inženjera – koji je bio poznat i po razvoju teorija o magnetizmu – je masivni Koralni Zamak, nazvan tako po koralnom kamenu od kojeg je podignut. Možda to ne bi bilo toliko čudno da nije reč o 1.000 tona kamena koje je potpuno sam rezao, oblikovao, umetnički ukrašavao, podizao i ugrađivao u građevinu, koja je od 1984. godine zavedena u Nacionalnom Registru Istorijskih Mesta u Americi! Osim što je bio bolešljiv, Latvijac je bio visok jedva oko metar i po i težak pedesetak kilograma, pa je pitanje kako mu je ovakav poduhvat pošao za rukom?! Umro je 1951. godine, u svojoj 64. godini života, i tajnu je sa sobom odneo u grob. Materijalu upotrebljenom za zidove i kule treba dodati još oko stotinu tona kamena obrađenog kao nameštaj i umetnički predmeti, za tim obelisk težak 28 tona, zid koji okružuje zamak visok 2.5 metara od velikih kamenih blokova, svaki težak po nekoliko tona, a na vrhu svega toga ― Mesečev Srp od jednog komada kamena! Tu je i pokretna kapija na istočnom zidu, teška devet tona, koja se otvara gotovo sa dodirom prsta. Neko kamenje na Edvardovom imanju je dvostruko teže nego najveći blokovi u Keopsovoj Piramidi, a za najveći se procenjuje da teži ništa manje od 35 tona. Postoje retki snimci na filmskoj traci na kojima se vidi da je koristio čekrke, lance, grede i neke vrste ručnih dizalica da diže manje kamene blokove, ali to ne objašnjava kako je rukovao gigantskim komadima! Neki omladinci, koji su ga uhodili kada je radio noću, rekli su da su „koralni blokovi plovili kroz vazduh kao baolni sa hidrogenom“, ali je to pripisano njihovom ispijanju viskija i piva u mestnoj kafani.
    Kap vode lebdi u prostoru pomoću zvučnih talasa
    Edvard je kao dečak u Latviji, istina, učio kameno-rezački zanat od svojeg oca, ali je bio bolešljiv i više je voleo da čita. O tome kako je podigao Koralni Zamak nije ostavio ni kakve skice ni nacrte. Zna se da je posedovao složenu radio-opremu, koju je koristio u nepoznate svrhe. Govorio je da zna kako da se „naštimuje“ na „muziku zvezda“. Da se služio zvučnim talasima da bi izazvao akustičku levitaciju (lebdenje pomoću zvuka), ni u kojem trenutku nije rekao, ali se navodi jedna njegova izjava poznanicima:
    »
    Ja sam otkrio tajne piramida i iznašao sam kako su Egipćani i antički graditelji u Peruu, Jukatanu i Aziji, sa samo primitivnim alatom, podizali i postavljali na mesto blokove stena koji su težili mnogo tona!
    «

    Koncert za kamenu gromadu

    Otome da veštinu levitacije još uvek čuvaju mistici na Dalekom Istoku postoji više anegdotskih priča, među kojima je i ona o određenom doktoru Jarlu, Šveđaninu, kojeg je Englesko Naučno Društvo 1939. godine poslalo u Egipat, posle školovanja na Oksfordu. Tamo ga je pronašao njegov prijatelj iz školskih dana, Tibetanac, i zamolio da hitno dođe na Himalaje da bi lečio ostarelog lamu. Jarl je tamo prisustvovao građevinskim radovima na strmoj litici, visokoj 250 metara, bez prilaznog puta, i video kada su sveštenici sa 13 bubnjeva i 6 truba, ispod nje, opkolili u polukrugu jedan veliki kameni blok, počeli su da pevuše, da udaraju u bubnjeve i duvaju u trube. Ubrzavanjem tempa, stena je brzo počela da se trese, za tim se podigla u vazduh i „doplovila“ do vrha litice. Na taj način su dnevno mogli da uzdignu šest takvih gromada. Doktor je ne samo video, nego je i snimio prizor kamerom, doneo je filmove i predao ih je Engleskom Naučnom Društvu, koje je na njih stavilo oznaku »Strogo poverljivo«: i više se nikada nisu pojavili na svetlost dana! Jedini izvor za ovu priču je knjiga Jarlovog prijatelja, švedskog inženjera Henrija Kjelsona, pod nazivom »Izgubljena Tehnika« i crteži koje je doktor Jarl načinio. Posle ovoga, počeo je Drugi Svetski Rat, Kinezi su okupirali Tibet i od tada nema pomena ovakvoj praksi!
    Budistički monasi su kombinovali pevanje i muzičke instrumente da bi postigli levitaciju kamenih blokova.
    Ali, sličan prizor su opisali 1961. godine Patriša i njen muž Petar, britanski vojnik u Iraku, koji su odlučili da godišnji odmor provedu u Indiji. Otišli su u Punu, odakle je Petar bio rodom, gde im je prijatelj predložio da dođu na mestnu versku ceremoniju. Na otvorenom prostoru gde se održavala, jedanaest sveštenika u dugoj, beloj odeći, okružilo je stenu tešku bar 40 tona i počeli su sa ritmičkim pevanjem. Jedanaest puta su obišli oko stene, a onda je jedan od njih dao znak da se zaustave. Za tim je svaki od njih položio kažiprst na kamen i ― sa lakoćom su ga podigli do visine ramena! Posle dvadesetak sekundi su odlučili da stenu polako spuste. To nije bilo sve, jer su sveštenici onda pozvali dobrovoljce iz publike, koji su oblikovali krug, i ponovo se počelo sa pevanjem. Posle određenog vremena, na signal, svi učesnici su stavili kažiprst i stena je još jednom lebdela u vazduhu, bukvalno prkoseći zakonima gravitacije! Kada je reč o građi piramida, gotovo istu priču – ali kao legendu – zabeležio je Desmond Lesli u Egiptu, gde se zatekao kao pilot Kraljevskog Ratnog Vazduhoplovstva u toku Drugog Svetskog Rata. Njemu su ispričali da su grupe sveštenika pevale ispred kamenih blokova, podižući ih levitacijom na visinu. Gore su stajali radnici koji su sa lakoćom prihvatali blokove teške po nekoliko tona i laganim pokretima ih stavljali na predviđeno mesto. Zbog toga nisu bili potrebni nasipi, platforme, užad i druga sredstva za izgradnju!
    

    Trostruki Mesec (Privezak)

    3.000 R. S. D./30 €

    Veštičije Kamenje

    3.000 R. S. D./30 €