preskočite



      Kad Jorgovan procveta

      Te godine je Zima rano došla, snegovi su zavejali selo. Dani su bili ledeni i hladni. Noću se temperatura spuštala i do minus 20 stepeni Celzijusovih. Takve hladne zimske noći rodio se Milorad, sin mog pradede Žarka i prababe Merime, njihovo šesto dete. Imali su tri sina i dve ćerke, a Milorad je došao na svet u njihovim poodmaklim godinama, što bi rekao naš narod ― „omaklo im se“. Braća baš nisu bila oduševljena: za miloga Boga, sramota da stari ljudi rađaju decu. Oni su već bili momci za ženidbu i trebali bi da imaju svoju decu, a oni dobili brata-bebu!
      Nego, bez obzira koliko njegov dolazak na svet beše osporavan, Milorad je postao miljenik cele porodice, na veliku radost svojih roditelja. Majka Nera, tako su je svi zvali, negovala je svog mezimca sa puno ljubavi. Tepala mu je: »Ti si moj Lule« i ostade za sve Lule. Milorad – Lule – je izrastao u lepog, visokog i snažnog momka. Bio je viši od svih muških ukućana, ponos i dika svoje porodice. Omiljen je bio i kod devojaka, ali on je zavoleo Smiljanu, nežnu plavu devojku, jedinicu iz čestite kuće i druge devojke nisu postojale za njega. Moj otac je bio pet godina mlađi od svog strica i pratio ga je kao kučence. Od njega sam čula ovu priču o Luletu više puta i uvek bi mu se oči zacakle kada bi pričao o njemu.
      Kada je počeo Drugi Svetski Rat, Lule je imao osamnaest godina. Mađari su odveli dva starija brata na prinudni rad. Noću se budio, očekujući da dođu i po njega. Jedne noći, rešio je: »E, nećete, odoh ja u partizane«. Kada je saopštio porodici svoju odluku, nastala je opšta kuknjava. Prababa je plakala, molila ga da ne ide, pradeda je ćutao i tugovao. Opet će prababa: »Moj Lule, tako otresit i sposoban momak, sada treba da ide u rat i ko zna šta može da mu se desi«. »Ćuti, Nero, ne prizivaj zlo! Baš zato što je takav, snaći će se on«, govorio je pranda. »Bolje da se oženio! Ima lepu i dobru devojku, je l’ treba da mi ga vrate u sanduku, ne daj Bože?!«, kukala je Majka Nera. »O’š ćutati, ženo, šta te je spopalo?! Dosta je bilo tvoje kuknjave i tvojih grdnih misli«. Roditeljima je saopštio, a sad treba i Smilani da kaže. Čekao je da svi zaspu i izašao je iz kuće. Noć tiha, prolećna, selo je od davno usnulo. Tišinu su remetili svici, po koja sova se oglasila i lavež psa iz obližnjih dvorišta. Mesec je izašao iz oblaka i obasjavao put momku. Milorad je išao sigurnim korakom, ne okrećući se. Išao je sa ciljem, poslednji put pred odlazak da se oprosti sa svojom draganom. Bilo mu je teže nego što je mislio. Smiljana se rasplakala, molila ga je da ne ide. »Čekaj me, ja ću doći«, tešio ju je. »Kada, Lule?«, pitala ga je kroz plač. »Dogodine, kad jorgovan procveta, ja ću doći da delimo dane i noći.« Bitka na Batini je odnela mnogo života, pa i Luletov. Majka Nera nije mogla da prihvati smrt sina, šetala bi ceo dan po dvorištu, dozivajući ga. Smiljana nije bila na sahrani zbog sveta, zbog Luleta, zbog sebe... Dve nedelje posle sahrane je otišla sa drugaricom Lenkom na grob, nosila je veliki buket jorgovana: »E, moj Lule, jorgovan je procvetao... I ti si se vratio, ali ne meni«, spustila se na kolena i zajecala. Lenka ju je podigla: »Idemo, Smiljana, oprostila si se sa njim i to je kraj«. Vetar je počeo da duva. Smiljana se okrenula još jednom: buket je stajao tamo gde ga je ostavila, samo su se latice razletele. Znala je... To se njen Lule oprostio sa njom.
      Ljubinka Bubnjević
      
      
      

      Trostruki Mesec (Privezak)

      3.000 R. S. D./30 €

      Veštičije Kamenje

      3.000 R. S. D./30 €