preskočite



      Vodenica

      Nekada je na Resavi mlelo bezbroj vodenica. Čekalo se na red za meljavinu žitarica. Danas su to aveti od vodenica, sa skljukanim krovovima i istrulelim gredama. Zjape kao opomena ljubiteljima što melju u mlinovima na struju. Vodena snaga ispod njih i dalje teče. Kamenje koje melje je mahom palo u vodu ili zaraslo u šipražje. Jeftina meljava i, još važnije, ukusna i zdrava hrana, napuštena je. U nekima se budi seta kad ih ugledaju propale i u mislima prebiraju uspomene na vodenično idilično kloparanje... Uvodenicama su se vodili dugi razgovori, ispredale razne priče, dešavale se stravične stvari, ali je mnogo više doživljaja punih ljubavnih idila... Natovario moj otac puna volovska kola džakovima kukuruza belog „osmaka“. Majka mu dala torbu sa slaninom, lukom, sirom, i jajima. Skočio sam preko repelja na kola. Ležao sam između vreća kukuruza dok su kola lagano truckala, a šine točkova rezale kamenčiće. Pucketala su kola, svitkale zvezde na nebu, hvatao sam po neku vrbovu granu i gulio lišće rukama... Otac je sedeo napred sa podebljim prutom i uzvikivao: »’Ajd’!«, ošinuvši volove. Začulo se žuborenje reke i čegrtanje vodenice. Kada je radila cela vodenica, muzika bajna, neopisiva, u tihoj noći duši za smiraj. Ništa se u polju nije čulo ― lepšu lepotu ukrade uvo. Ispregli smo volove i odveli ih u vodeničnu štalu. Jeli su iz jasala i šmrkali na druge u štali. To je bio neki njihov razgovor, ljutnja ili upozorenje. Na kraju štale čučalo je jedno devojče mojih godina i muzlo krave u bakrač. Nisam zagledao krave jer je bila slaba vidljivost, ali sam video njene bele noge... Na izlazu, pitao me otac: »Čije je ono devojče?« »Ne znam«, kažem mu ja. »Šta će ona u vodenici? To je posao za muške«, pitao se više za sebe. Brzo je ušla za nama i unela bakrače sa mlekom. Sagnute glave, stidljivo, pružila ih je jednom dedi koji je sedeo na drvenoj tronoški pored vatrišta. Uskoro je bilo na vatrištu. »Donesi još malo taluske«, reče joj deda. »Neka, ja ću«, rekao sam. Uzeo sam jedan stari džak, pun zakrpa, i izašao. Celu sam vodenicu obletao i taluske nisam našao. »Gde su taluske, deda?«, pitao sam ga. »A što se javljaš kad ne znaš gde su?« Diže se na pola i ponovo sede. »Sine«, reče on unuci, »pokaži mu gde su«. Mala je jedva čekala i skočila kao oprljena. Ona je držala rašireni džak, a ja sam ubacivao taluske. Drhato je džak, jer je ona drhtala. Onda sam ja, prilikom ubacivanja, kao slučajno, dodirivao njene ručice, a džak se sve više tresao, jer su meni kolena drhtala, klecala. Uhvativši džak da ga nosim, uhvatio sam i njenu ruku. Ona me je pogledala i nasmejala se. »Gde ste vazdan?«, pitao je deda. »Vatra se skoro ugasila.« Moj otac me je pogledao i nasmejao se... Pročitao sam mu osmeh. Posle večere deca idu na spavanje... »Sine, idi ti u kola i lezi, evo ti ponjava da se pokriješ.« Legao sam u prazna volovska kola, na daskama, a pod glavom mi je bila šarena torba. Spopala me neka vrućina. Otišao sam do vode, na mesto gde se voda deli do svakog točka za obrtanje kamena. Hladio sam noge: gde li je devojče, da l’ kući ne ode? »Šta to radiš?«, čuo sam glas iza mene. »Ja uvek perem noge pre spavanja«, kažem ja. »A posle mokrim nogama gaziš po kravljim balegama. Al’ ti je to pranje!« »Gde ćeš da spavaš?«, pitao sam. »Mi imamo još malo i idemo u selo.« Ispratila me do kola, a jedna joj ruka bila na struku. Ona je ćutala... Taman da je poljubim, neko kuče zalaja. »Ide deda!«, reče ona, i pobeže...
      Miodrag Milanović-Draža
      
      
      

      Trostruki Mesec (Privezak)

      3.000 R. S. D./30 €

      Veštičije Kamenje

      3.000 R. S. D./30 €