preskočite



      Kriva Jabuka

      Selo u kojem je moj tata rođen i gde sam svakog Leta provodila veliki deo raspusta se nalazi sa one strane Kopaonika gde nema opremljenih skijaških terena, hotela i apartmana... Gde samo postoji zdrav vazduh, zdrava hrana i netaknuta priroda. Tamo se ljudi dovikuju sa brda na brdo, a kuće su međusobno razdvojene i dovoljno daleko, pa nema svađa i komšijskih sukoba. Tamo se i danas mesi hleb i peče ispod sača i postoji samo jedna škola u koju idu deca iz nekoliko okolnih sela. I... Tamo nisam otišla preko trideset godina. Težak je pristup autom, struje ima, postoji i sopstvena kaptaža vode, a kuće koje su pripadale našoj porodici, u kojima su moj tata i tetka rođeni, još uvek postoje. Napravljene su od blata, okrečene su u belo i nalaze se u dvorištu koje ima nizbrdicu. Kada Leti padaju velike kiše praćene grmljavinom, koja odjekuje poput kopita rasnih konja, napravi se u dvorištu veliki usek, koji ta ista voda od kiša prokopava. Ispred dedine i babine kuće je uvek bilo cveća, a u ograđenom delu u uglu dvorišta nalazio se trmčanik sa divljim košnicama, gde je baba – pored meda tamnobraon boje – čuvala i ribizle i žute maline da, kada mi, gradska deca, dođemo u goste, ne budemo ni čega željni. Pored kuće je bila livada sa stablima trešnje i šumskim jagodama. U dvorištu je bilo štala, sa kravama, svinjama... Čuvali su zečeve, patke, golubove, psa i mačku. Pravo životinjsko i biljno carstvo. Ja sam se plašila krava i njihovih velikih očiju, a moj brat je bio spreman satima da sedi u štali, na bučuku ― predmetu od drveta koji je imao višestruku namenu. On je satima gledao u krave, u malu telad, i uživo posmatrajući ono šta oni rade. Kada prođe raspust i vrati se kući, u stambenu zgradu u kojoj smo živeli, po podu bi poređao male krave od plastike koje niko od nas nije smeo da pomeri, jer su morale mirno da pasu po maminom tepihu, debelom i ručno čvorovanom. Ja sam bila tipično gradsko dete koje se užasavalo boravka na selu. Uvek sam volela udobnost i užasavala sam se komaraca, buba... Nedostatka civilizacije i odsustva telefona. Ponela bih gomilu knjiga, koje bih čitala u dvorištu ispod starog duda. Ispod tog duda je moj deda vadio zube svojim komšijama i prijateljima iz sela. On je u vojsci bio zubar, priučeni, naravno, i iz tog doba je sačuvao opremu u vidu klešta. Uz njih su išle i dve flaše ljute i meke rakije. Onaj ko bi se njemu obratio zbog zubobolje uzeo bi gutljaj lute rakije iz jedne flaše, a posle veštog vađenja bi „povukao“ iz flaše sa mekom rakijom. Nikada se ni jedan zub nije polomio, a rana gde je nekada bio zub bi krvarila najviše pet minuta. Verovatno zbog toga nikada nisam ni imala strah od zubara. Deda je bio šumar u penziji i iznad kuće je postojala šuma u kou smo kao deca opušteno odlazili, bez straha od zmija ili drugih životinja. Volela sam da pređem ceo prostor šume, nikada se nisam plašila, jer me ništa nije ni plašilo. Na kraju šume je bio rudnike, napušten, jama u kojoj bi se povremeno našli komadi kristala neobičnih boja i oblika, koji su me najviše privlačili, jer su bili moje zakopano blago. Stalno sam ih dovlačila kući, očekujući da se preko noći obogatim, zato što sam pronašla izuzetno skup primerak. Kao i sva deca iz grada, bila sam izuzetno trapava. Nisam umela da se penjem na drveće, teško sam razlikovala jestive pečurke od otrovnih, plašila sam se krava, nisam imala strpljenja da čuvam svinje ili berem šljive... Jednostavno mi nije prijao život na selu. Iznad dedine, nalazila se kuća strica koji je imao dve ćerke mojih godina. One su se igrale sa mnom i imale su neograničeno strpljenje za mene i moje pokušaje da se popnem na neko drvo. Nije postojalo ni jedno na koje sam uspela da se popnem. Nije bilo snage ni u rukama, a ni u nogama. Jednostavno ― nije išlo. Mlađa od moje dve sestre je jednog dana predložila da odemo do krive jabuke iza kuće, koja je bila nešto niža od ostalog drveća, sa spuštenim delom po sredini stabla i na koje sam ja, konačno, uspela da se popnem. Od tog trenutka je počeo moj život na selu. Tu bih jela, čitala, maštala... Kada sam bila mala, pre odkrića krive jabuke, čim dođemo u selo, da bih pristala da ostanem dva meseca, moj tata je morao da mi napravi kućicu od drveta. Ta kućica bi trajala koliko i moj boravak na selu, da bi sledeće godine morao da pravi novu.
      Kada sam odkrila stablo krive jabuke, kućica mi više nije bila potrebna. Moja sestra od strica i ja smo sate provodile na njoj. Tu smo bile zaštićene od svih ružnih stvari koje život može da ponudi. Ta kriva jabuka je bila naš raj na Zemlji. Moja baba je imala prostoriju u koju je čuvala kajmak i dimljeno meso zatopljeno u masti. Mi bismo se ušunjale u tu prostoriju, odsekle parče hčleba ispečeno pod sačem, naređale smo komade suvog mesa i pobegle na krivu jabuku da se slatko najedemo.
      Jedne godine sam u bačvari – koja je služila za smeštaj rakije u bačvama – odkrila stare ženske časopise koje su moji donosili od kuće. Gomile časopisa su završavale u dnu stabla krive jabuke i ne bismo napuštale naše utočište sve dok ih do detalja ne pročitamo. Godinama bih, čim stignem u selo, posle odkrića moje sposobnosti da mogu da se popnem na krivu jabuku, čim stignem kod dede i babe, otrčala da proverim da li je na istom mestu, da je nije neko uništio ili, ne daj Bože, posekao. Toj jabuci je, takođe, prijalo naše društvo, rađala je više nego bilo kada ranije. Kada sam već bila student i posle pauze od dve godine došla da obiđem dedu i babu u selu, obišla sam i krivu jabuku. Tada mi se učinila malo, sitnom i bilo mi je neverovatno koju sam sliku o njoj i njenoj veličini sačuvala u svom sećanju. Uspela sam i tada da se popnem na nju, odsedim malo i opet osetim onaj mir, opuštenost, sreću i zadovoljstvo. Deda i baba, na žalost, nisu više sa nama, nalaze se na nekom boljem mestu gde je Priroda neoštećena i gde su ljudi dobri. Mestu, poput onoga koje su stvorili za nas i naše detinjstvo. Moja deca nisu imala priliku da odu u tu prirodnu oazu i uživaju u njenim lepotama. Deca danas uživaju u savremenoj tehnologiji i nekoj virtuelnoj prirodi, u nekim urbanim igrama. Ja svoju krivu jabuku i dalje tražim. Posle mnogo godina rada na sebi, meditacija, Reiki, i Teta-energija, na trenutak pomislim da sam možda osetila ponovo ono spokojstvo i zaštitu koju sam imala u granama krive jabuke. Među tim, sve to traje izuzetno kratko i žurba i tempo ovog savremenog života me povuku u svoj vrtlog i svoje koncentrične krugove. Naša sela ostaju sama, napuštena, daleko od naših želja i mogućnosti... A negde tamo daleko, postoji još uvek neka kriva jabuka, koja čeka samo mene. Da se popnem na nju i osetim sreću i mir, zaštitu, upletena u njene grane, sa plodom neprskane jabuke u ustima koju grizem iz sve snage, kao da je nešto što će da mi vrati zdravlje i mladost.
      Aleksandra Aleksić
      
      
      

      Trostruki Mesec (Privezak)

      3.000 R. S. D./30 €

      Veštičije Kamenje

      3.000 R. S. D./30 €